Милошћу Божијом храм Покрова Пресвете Богородице у Лозници прославио је своју славу. Уз присуство великог броја верника Светом Литургијом је началствовао архијерејски намесник протојереј Драган Бајић, уз саслужење јереја Владана Ивановића и ђакона Горана Поповића.
У беседи, ђакон Горан је истакао да благословом и покровом Пресвете Богомајке славимо по 147 пут храмовну славу и на данашњи дан треба да се сетимо оних који су с љубављу и жртвом службовали пре нас, проте Игњата Васића, у чије време је храм саграђен, проте Ивка, проте Јована Бошковића, који је заједно са српском војском учествовао у пробијању Солунског фронта...
У крсном ходу око цркве одслужен је парастос свим упокојеним свештенослужитељима који су службовали у Покровском храму, а затим је пререзан славски колач.
По завршетку верског обреда, свештенство и верни народ се послужио храном и пићем у сали парохијског дома.
Захваљујемо се свим приложницима и људима добре воље који су нам помогли приликом организовања славе.
УПРАВА ХРАМА ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
ФОТОГРАФИЈЕ МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ ОВДЕ
Традиционално и ове године, уочи Видовдана 26. и 27. јуна, уприличен је сусрет гуслара и песника у амфитеатру у порти храма Покрова Пресвете Богородице у Лозници.
Oве манифестације имају за циљ очување сећања и свести о томе шта је Косовски завет, колика је светиња наше Косово и Метохија, као и на неопходност борбе за очување наше јужне покрајине.
Обa сусрета отворио је ђакон Горан Поповић, пригодним беседама, где је након што је поздравио присутне у име братства Покровског храма, истакао да су гусле данас живи доказ, да где год оне постоје, заправо су постојали и постоје Срби. Гусле су као такве симбол српства, јер се уз њих опевала целокупна наша историја, и то у свом најискренијем, доживљеном облику. Затим, ђакон Горан је указао и на историјски значај самог места где се храм налази, шанца из Првог српског устанка, где су се устаници, предвођени војводом Антонијем Богићевићем, супроставили Турцима пре тачно 210 година. Међу устаницима је био и слепи гуслар Филип Вишњић, који их је, несумњиво, својом песмом соколио и храбрио за бој.
Затим, у наставку програма, наступили су гуслари, културно уметничко друштво из Лознице, као и наша Тамара Танацковић са етно нумерама.
Сутрадан, 27. јуна, у нашој порти сакупили су се песници, са намером да нам донесу делић свог поетског опуса. Ђакон Горан, поздравивши их, указао је на неопходност очувања Косова и Метохије, јер, како је истакао, све највредније и најбоље што српски народ има, тиче се Косова и Метохије. Оно што је корисно, није увек и добро, те се не можемо и не смемо одрећи доброга да би стекли корисно. Без Косова и Метохије губимо наш идентитет, одбацујемо камен темељац сопственог бића, губимо сидро и лутамо.
Песници су редом износили песме родољубивог карактера уз пратњу градског певачког друштва, предвођеног диригентом професором Дарком Несторовићем.
Обе манифестације су протекле у пријатној атмосфери, са надом у поновни сусрет у још већем броју следеће године.
За лозничког проту Јована М. Бошковића (1855‒1939) данас верујемо ретко ко зна. Родио се у насељу Оријој Луци, у Данилов-градској општини. Богословско-учитељску школу завршио је на Цетињу. Иако је желео да буде духовник, када је отаџбина била у опасности учествовао је у Црногорско-турском рату 1876/78 и истакао се храброшћу. Када се рат завршио, млади Бошковић примио је, поред разних одличја, и посребрену сабљу димискију од кнеза Николе Првог Петровића. Иако је за изразиту храброст добио и орден од руског цара, димискија му је била најдража.
Пошто се поп Јован није слагао са кнезом Николом, 1891. напушта постојбину и са породицом одлази у Србију. У Лозници је добио нов свештенички посао. Због бриге око верника и то без обзира на њихово материјално стање, брзо је постао омиљени прота, а на литургијама лозничка црква била би пуна.
Када је Краљевина Србија објавила рат Османлијама, 5. 10. 1912, и у Лозници се сјатила силесија народа који је изашао на улице, тргове, дајући подршку отаџбини. Тог дана прота Јова је срео и окружног судију Чеду Бошковића и народног посланика Радомира Рају Филиповића. Раја је био и председник Народне одбране (тј. четничке организације) за Лознички округ. Њих двојица су почели да убеђују проту да буде војвода ради врбовања нових чланова. Прота се нећкао јер је каже био у зрелим годинама и да више не зна савремена војна правила. Но, сутрадан на ванредном заседању Народне одбране поп Јова беше једногласно изабран за војводу чете „Војвода Анте Богићевић”. Пре но што се отишло на бојиште, војвода поп-Јова, како су га тада звали, у чети је имао више од 50 добровољаца.
Требавши да крену до Куманова, зауставио их је ђенерал Божа Јанковић јер тамошњи терен много боље познају четничке јединице одатле него ли подрињске новајлије. Прота Јова остави чету на обуци и оде до Врховне команде у Скопљу, те затражи да га распореде као војног свештеника. Жеља му би услишена и потпуковник Милан Недић (каснији ђенерал) га распореди у Кичево у Моравску дивизију при болници. Ту му срце беше пуно, јер је дочекао ослобођење Битоља, Ресна, Охрида… После примирја и завршетка рата с Турцима, вратио се у Лозницу.
Војвода поп-Јова се одазвао да брани отаџбину 1914, опет као војни свештеник. Био је у Лозничком одреду код Кличевца, који је требало да брани варош. Прва пушкарања започели су, 19. јула, Срби код Шабачке аде и то без губитака, али Аустро-Угари истог дана распоредише топове тако да је њихова артиљерија тукла без застоја.
У извидницу кренуо је и прота Јован јер је терен знао веома добро. Док су спасавали рањенике код Курјачице непријатељ припуца из кукурузишта. Прота се склони у врбак и узврати паљбу, али га тане погоди код палца и онеспособи, а друго га тане погоди у стару димискију, која му је спасла живот. Враћајући се у јединицу, видевши да је рањен, мајор М. Јелисијевића га упита како то да је и он, прота, рањен, а поп-Јова ће на то:
− И ја сам прво Србин, па ми је онда ред као Србину да браним своје Отачаство и огњиште!.. Иако су му неки говорили да се повуче због ране и година, њему није падало на памет да то учини.
Када је Београд, децембра 1914, ослобођен, прота се привремено сместио заједно са ратним другом војним лекаром Давидом Албалом у опљачканој кући Илије Гарашанина. Обојица су приметила да скоро ничег није било; дућани углавном затворени тако да су сапун једва нашли, а у хотелу „Балкан” где су скромно обедовали, није имало хлеба… О Никољу-дне протина јединица напушта престоницу и одлази на зимовање у Стублине.
Привидно затишје потраја до 3. 10. 1915, када су наше трупе морале да се повлаче ка југу. Здружене непријатељске јединице су све време нападале. Већу количину хране набавише у Љешу, где се поп Јова осећао као у својој кући, јер, како је он говорио, дошао је после 500 година на огњиште предака, дукађинских кнезова. Из Драча, јануара 1916, крену лађом „Регина” прво до Валоне по остале избеглице и онда до Крфа. После опоравка, 6. маја, крећу лађом „Плато” и три дана доцније пристали су у Солун. Све до пензионисања, 12. децембра 1918, био је распоређиван по разним јединицама и болницама које су биле при бојишту… И на Нову 1919. годину врати се возом у Лозницу, али одмах падне у постељу, јер је оболео од шпанске грознице из које се једва извукао.
Прота Јован почива на Новом гробљу…
Извор: Политика
Поводом нејасноћа и дилема у вези Светог Причешћа, које су се појавиле у јавности и међу верним народом током епидемије изазване Коронавирусом, доносимо вам опширан текст под називом Свето причешће - извор здравља или извор болести? Преосвештеног Епископа бачког Господина Иринеја, који ће, надамо се, разрешити већину недоумица, које су се у претходном периоду појавиле.
Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2020. године
ИРИНЕЈ
по милости Божјој
православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:
Христос васкрсе!
Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши!
(Песма са васкршњег јутрења)
Ево нас, браћо и сестре и драга децо духовна, у торжеству и радости великог празника, Васкрса. Данас је празник Васкрсења Господа нашега Исуса Христа – радујмо се и веселимо се! Васкрс је наш највећи празник – празник победе Живота над смрћу, Бога над сатаном, Човека у Христу Исусу над грехом. Христос васкрсе из мртвих! Рецимо то свима и обрадујмо све и свакога, чак и оне који мрзе Њега, Васкрслог Богочовека, и нас, Његово наслеђе овде на земљи, и оне који не верују и још сумњају да је Он Искупитељ и Спаситељ света.
Браћо и сестре и драга децо духовна, суштина тајне Христова Васкрсења је у томе да је ''Онај Који јесте'', истовремено Син Божји и Син човечји, већ на Велики Петак, а коначно на дан Васкрсења, победио сатану и сатро његову власт и силу. Смрт и ад су поражени. Свети апостол Павле, у победоносном заносу, пита: ''Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?'', а свети Василије Велики, архиепископ кападокијски, наднесен над тајном Васкрса, појашњава речи светог апостола Павла, па каже да је Господ Исус Христос Себе дао у замену смрти, ''која је нас, продане греху, држала у ропству и, сишавши крстом у ад, покида окове смрти; и васкрсе у трећи дан, и свакоме отвори пут у васкрсење из мртвих. Он, Христос Господ, вели свети Василије, постаде Првина умрлих, Прворођени из мртвих, да би Он био све и сва, првенствујући у свему''.
Дивећи се чудесном Васкрсењу из гроба, црквени песник пева: „Господе, како си се родио од Пресвете Дјеве и како си васкрсао из гроба, не знамо, али Те славимо као Спаситеља и Искупитеља.” Славећи са њим Васкрсење Христово, и ми се дивимо пред овом великом тајном и певамо: „Христос васкрсе из мртвих! Смрћу смрт победи и онима који бејаху у гробовима живот дарова!” Попут синова Израиљевих, који прешавши Црвено море узнесоше благодарења и хвале Богу и ми, браћо и сестре и драга децо духовна, прошавши кроз тугу и жалост Великог Петка и Велике Суботе и нашавши се у радости Васкрсења, принесимо хвалу Богу и узвикнимо: слава Ти, Господе, Спаситељу и Избавитељу наш, што нас избави из власти греха, смрти и ђавола!
На истини Васкрслога Христа, Који се јавио женама мироносицама, апостолима и другима, ми стојимо и јесмо! Васкрсли Господ Исус Христос је непоколебиви Темељ не само наше вере и наше Цркве већ и свеукупног нашег постојања и свега што јесте. „Αко Христос не васкрсе, онда је узалудна вера наша, узалудно је надање наше, још смо под грехом!”, каже свети апостол Павле. У Васкрсењу је смисао свега што постоји, а без Васкрсења све, па и сâм живот, јесте бесмислен. У Васкрсењу Господа Исуса Христа открива се тајна Оваплоћења Бога Логоса, односно Његовог рођења у Витлејему и Његовог страдања као Јагњета Божјег у Јерусалиму, као и свега онога што се десило не само у Јерусалиму и Јудеји већ и у целокупној историји света.
У светлости Христовог Васкрсења, браћо и сестре, и ми, христоносни српски народ, сагледавамо себе и своју историју. Ми смо крсноваскрни народ. Са Христом страдамо и са Њим саваскрсавамо. Сва наша историја је крстоносна и христоваскрсна, смештена између Голготе и Васкрсења. Прошле године смо славили велики јубилеј, Осамсто годишњицу аутокефалности наше Цркве. У том јубилеју смо сагледали сву ширину, дубину и висину нашег постојања у протеклих осам стотина година. Ове, пак, године Благости Господње славимо 100-годишњицу обновљења статуса Патријаршије наше Цркве. После голготског страдања нашег народа и наше Цркве у 19. веку и у првим деценијама 20. века, митрополије и епархије наше Цркве, расцепкане по територијама претходних царстава и држава, сјединиле су се у јединствену Српску Православну Цркву, чиме је обновљена наша древна Пећка Патријаршија. Био је то благослов Божји нашем народу и нашој Цркви за наше – до тада невиђено – страдање и показано трпљење. Можда га је најбоље исказао свети мученик ђакон Авакум, када је, одбијајући да се одрекне православне вере под претњом мучења и ужасне смрти, ускликнуо: „Срб је Христов, радује се смрти!” Благословио је Бог наше јединство у борби за победу истине и правде. Благодаћу Духа Светога и снагом непоколебиве вере, наде и љубави обновили смо Пећку Патријаршију на читавом простору на којем живе православни Срби, на радост наших предака, а на понос свих нас.
Претходно смо, драга децо духовна, попут древног Израиља, прошли преко голготâ и страхотâ, преко сињих мора и морских дубина, а потом доживели слободу и јединство. Наша голготсто-пасхална историја нам говори да никад, па ни на Велики Петак, не смемо губити веру и наду у Бога. Зар 1915. година није била Велики Петак у нашој новијој историји? Зар 1916. година није била година наше Албанске Голготе? А зар 1917. година није изгледала као наше погребење и полагање у ''плаве гробнице''? И гле чуда! Већ следећа, 1918. година, била је година наше победе, наше слободе и нашег васкрсења, а 1920. година – година наше црквене и духовне обнове.
Сагледавајући ово чудесно дело Божје у нашој историји, можемо са Псалмопојцем узвикнути: велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја, и нема те речи која је кадра да опева сва чудеса Твоја! Уистину су чудесни догађаји ослобођења и уједињења нашег народа, који претходише обновљењу нашег црквеног јединства и наше Патријаршије. Све нас неумитно подсећа на чудесно избављење синова Израиљевих из Мисира, његово лутање по Синају и улазак у Земљу Обећану. Нажалост, после свега тога, опет смо се, својом и туђом кривицом, нашли на историјском распећу, па милошћу Божјом опет васкрсли... И тако, ето, до наших дана!
Док славимо Васкрсење Христово, сетимо се, драга децо духовна, наше браће и наших сестара на нашем мученичком Косову и Метохији! Помолимо се за њих да им Господ подари снаге да својим трпљењем свих безакоња и невоља граде своје и наше спасење, да никад не изгубе веру у крајњу победу Добра и да верују да је Господ, Бог милости и доброте, увек са њима и са свима који иду Божјим путевима!
Исто тако, браћо и сестре, сетимо се наше браће и наших сестара у Црној Гори који трпе велико безакоње и неправду. Безакони ''закони'' укинуше истину и правду у Црној Гори. Некада поносна и дична Црна Гора, позната по чојству и јунаштву, данас покушава да нашој Цркви отме оно што је вековима било њено, оно што је читав српски народ са својим владикама, свештенством и монаштвом градио и стварао. Светиње Црне Горе, многе од њих старије од саме Црне Горе, јесу светиње народа и у њима се поје и појаће се кроз векове света Литургија, молитвама светог Василија Острошког, светог Петра Цетињског, светих новомученика пострадалих од небратске руке домаћих богобораца и молитвама свих светих угодника Божјих.
Сетимо се данас наше мученичке браће у Сирији, Ираку и широм света, свих који страдају због људске неправде и похлепе! Једну од најлепших и најзнаменитијих земаља света – Сирију – зло и насиље су скоро уништили. Помолимо се данас за све њих и за све страдалнике да их Господ избави из руку неправедних људи!
Данас се посебно сећамо и поздравом Христос воскресе срдачно поздрављамо нашу браћу и сестре у Украјини, на челу са њиховим митрополитом Онуфријем, свим митрополитима, архиепископима и епископима, монаштвом и свештенством, који су жртве нецрквеног, несаборског и самовласног деловања нашег времена! Помолимо се за њих који страдају и поверимо их Самом Васкрслом Христу Господу да их спаси и избави из руку безаконикâ!
Драга браћо и сестре и драга децо духовна,
Овогодишњи Васкрс дочекујемо и славимо у тешким условима, у невољама у каквима смо га ретко кад у прошлости дочекивали и славили. Живимо у данима пандемије која је изненада задесила човечанство. Читав свет је захваћен и угрожен једним вирусом. Да ли ће горди и себични човек данашњице извући икакав закључак из те чињенице? Или ће и даље, без покајања и без љубави, истрајавати на самоубилачком пројекту стварања свог лажног овоземаљског раја у којем нема места ни за Бога ни за човека као боголико, духовно биће? Нашавши се у оваквим невољама, морамо учинити све да себи и другима помогнемо, да разумемо и подржимо напоре и програме надлежних здравствених, санитарних и државних институција које улажу напоре како би нас заштитиле од заразе. Можда нам то тренутно тешко пада, али све што је на општу корист морамо прихватити и подржати, а себе и своје понашање томе подредити. Изнад свега, молимо се Господу Богу да нас избави од ове епидемије и сличних опасности! Молимо се Богу, учествујмо редовно и активно у светој Литургији, кајмо се за своје грехе и водимо рачуна о своме здрављу и здрављу других! Ово је прилика да добро размислимо сами о себи и о читавом свету. Гле, један вирус је уздрмао и бацио на колена читав свет и довео у опасност здравље и животе милионâ људи! „Смири се, горди човече!” – поручио је својевремено Достојевски. Његова порука је, рекли бисмо, актуелнија данас него што је била тада када је изречена.
У радости Христовог Васкрсења имамо све вас, драга децо духовна, вас у отаџбини и вас расејане широм света, у својим молитвама и очински све вас поздрављамо сверадосним поздравом:
Христос васкрсе!
Дано у Патријаршији српској у Београду,
о Васкрсу 2020. године.
Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ канадски МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ
Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ нишки АРСЕНИЈЕ
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН
Епископ буеносаирески и јужноцентралноамерички КИРИЛО
Епископ далматински НИКОДИМ
Епископ осечкопољски и барањски ХЕРУВИМ
Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН
Викарни Епископ мохачки ИСИХИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ
ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД
Васкршњу посланицу његове Светости Патријарха Српског Господина Иринеја о Васкрсу 2020. лета Господњег можете преузети ОВДЕ
