Уочи Петровдана 2016.

11.07.2016. - Уочи Петровдана

 

resimg 5868

 

У порти храма Покрова Пресвете Богородице у Лозници и порти новог храма у изградњи Преподобне мати Ангелине Српске у Воћњаку најмлађи верници палили су Петровданске лиле. У програму након бденија Културно уметничко друштво "Караџић" је на отвореном амфитеатру извело сплет народних игара, а Хор "Традиција" представио изворне мелодије нашег културног наслеђа.

 

Видео можете погледати овде.

Фотографије можете погледати овде.

27.06.2016. - уочи Видовдана

goran

 

 

Драги песници, обраћам се вама јер знам да вас је Бог обдарио стваралаштвом да продрете велику тајну живота и смисла и да нам то сажето у стиху саопштите. Бог је створио човека да буде песник и да пева о великој тајни светиње живота, чувајући скривено у срцу све завете, сва обећања блистава која су нам сјала над колевком са дугама и варкама. Да, живот је негде у основи дуалистичан, саздан од снова, нада, љубави и ситних срећа. И са друге стране, када смо без благодати, бивамо уроњени у онај механички свет бесконачног Њутновог резервоара механике и картезиусове мисаоне и простирајуће супстанције у којој су људи и животиње једна свирепа биомеханика. Реч Господњу Књига Постања опевава чудесну игру стварања: и рече „Бог и би тако“. Човек поред светог причешћа и „Хлеба Живота који силази са неба“ којим се причешћујемо на светој Литургији, ми се причешћујемо целокупном творевином, сунчевом светлошћу, ветровима, кишама и чудесним световима у којима знамо да постоји свуда небески свод. Од електрона, протона, момента импулса честице и свега што чини атом до грон галаксија све је ликовито, сликовито и носи „печат дара Духа Светога“. Ви сте песници сведоци Логоса „који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и постао човек“ да би реч топлине и љубави изговориле усне налик нашим. „Јер Бог толико заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао да сваки који верује у Њега не погине, јер, Бог не посла Сина свога да суди свету, него да се свет кроз Њега спасе“.

Ви песници најбоље окрећете поглед од човека према микрокосмосу, према сићушним организмима живих бића, све ће бити могуће за вас, могуће делити и даље делити, чак и атом, осећамо да се у њему отвара бесконачно много универзума, од којих сваки поседује свој свод небески, своје планете, своју земљу у истом односу као и видљиви свет. Та инифинитесимале по Лајбницу, тј, бесконачно мале вредности које благо додирују ништавило, никада те бесконачно мале вредности не можемо досећи. Шта је у светлости те негативне бесконачности човек? Пред тим амбисом ништавила које нас окружује, човек је, господо, свемир! И више од свемира, макрокосмос у микрокосмосу логос бесконачни.

То је дакле та диспропорција, тај несразмер, то је величина и беда човекова у свету: Ништа насупрот бесконачности, све насупрот ономе ништа, средина између ништа и све. Само песници знају да је свет Бог прекрио плаштом скривеним у непризорној тајни. Као и што га је Бог уронио у бесконачност, поете су нам рекли, такође да горимо од жеље да нађемо чврсто тло и какав последњи чврсти темељ, како би на њему подигли кућу која гледа у бескрај.

Али је модерна поезија показала да сваки наш темељ пуца а земља се отвара у поноре, па ми тражимо, дакле сигурност и чврстину. Ум нам стално вара непостојаност појава, ништа не успева да учврсти коначност између две бесконачности, које нас обухватају и измичу нам. Толико је несталан човек, та „Трска која мисли“ како каже Блез Паскал, да је довољна водена пара, кап воде да га убије.

По Паскалу кад би свемир човека и уништио, човек би ипак био племенитији од онога што га убија, јер он зна да умире, и зна за надмоћ свемира, а свемир о томе не зна ништа. Esse est percipi – бити значи бити опажен. Песник то добро зна колико му је потребно пажње да уочи оно што је на граници видљивог и невидљивог.

Косовски Завет и Косовски мит су есенција српског народа. Говорим вама песницима. Ви га најбоље осећате. У политици владају интереси и они су слепи за ту танану нит коју наш народ боље осећа од модерних доктораната поштоваоца теорија наука и догми сцијентизма. Али данас све може да се купи, сем слободе и поезије.

Замољен сам да прозборим неку реч о Владици Николају, јер ево већ 135 лета минуше од рођења овог угодника Божијег. Када су те паметне тамне и дубоке очи угледале светлост дана у Лелићу, а 60 лета прођоше од тад кад се те умне очи склопише и уснуше у окриљу Божијем. А ево и 25 година од преноса његових моштију у Лелићкада бар мало опрасмо нашу комунистичку срамоту и исључивост. 60 пролећа, лета, јесени зима поновише механичку селекцију врста. 60 јесени са расутим лишћем свелим и жутим прекрише његов гроб, а све то после 60 пута завеја снег. Јер како рече један руски песник, природа не жели да зна о бившем и за њу је свако пролеће ново као да је прво пролеће. Међутим, човек саздан рукама Божијим, или по Светом Иринеју Лионском: Отац наш небески својим рукама, Логосом и Духом Светим сазда човека да „памти своју прву славу и да снева пресретно блаженство“.

Свети Владика нас окупи овде као некад у Лазаревој задужвини Раваници 1939. године где је у присуству огромне масе Српског народа на једно питање: „Чији сте ви, мали Срби?“ овако: „Ми смо деца Божија, народ крштени по имену Срби, а по срцу и духу хришћани... Ми смо духовни потомци Светих духовника и Светих краљева... Задужбинара и свечара.

Ми смо потомци Косовских јунака, који се жртвоваше и за Крст часни и слободу златну; самоникле смо и бујне гране народног дрвета које на Косову би скресано до стабла, и стабло срубљено до близу корена, али то дрво не усахну, јер га крв крсних Мученика оживотвори. Не осуши се срубљено стабло, јер Царство небеско које изабраше витези Крста на Косову, даде му снагу да озелени и пусти гране. Ми смо тело од тела, и кост од кости, и дух од духа онога народа који је после Косова живео на свом огњишту без слободе. У својој земљи под туђином.“

Каква идентичност са садашњим стањем неслободе и ропства Срба на Косову и Метохији! Без земаљског царства и без земаљског сјаја. Ти сељачки преци наши, преодевени сада из вежених долама у кудељу и сукно са уздахом су гледали у Косово, не као у долину, него као у планину. Са планине народ је очекивао потоке бистре воде, да му опере ране и сузе, да му запоји и дух и душу, да га надахне небеским надахнућем те да би се одржао и све издржао.

И заиста, народ се одржао и све издржао, благодарећи Косову и Косовском завету у Цркви. Црква му је била тумач Косова, а Косово тумач свега што се догодило пре и после пропасти земаљског царства Српског. Помоћу та два верна тумача народ је схватио суштину слободе. Схватио је да је слобода дар Божији, да је светиња, и да је нераздвојна од Часног крста. Ко се огреши о Часни крст, огрешио се о слободу; и обратно, ко се огрешио о слободу, огреши се и о Часни крст. Слобода је светиња, отуда и назив: Света слобода. Као чисто платно даје се слобода људима; кад је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Јер слобода или је чиста или никаква. Или златна слобода, нераздвојна од Часног крста, или никаква. У дубоком покајању народ је вековима прао упрљану слободу покајничким сузама и мученичком крвљу. И кад ју је опрао, онда му се она поново дала.

„Ми смо потомци тих мученика и покајника од којих се родише устаници под Карађорђем. Ако се ико у свету може поносити великим карактерима, светим душама, славним витезима и многобројним мученицима за Крст и слободу, ми то сигурно можемо, зато да нам да Бог више вере, поштења и родољубља. Јер ако је то троје у питању, онда је све у питању... Данашњи 550. Видовдан ставља нам на избор – или народни благослов или народно клетву. „Тако је даме и господо, браћо и сестре и данас у ова тешка и смутна времена када империја брише сваки народни идентитет, сваку различитост и постепено опатуљује човека.

Даље вели Владика „Кнежево Лазарево привољавање царству небеском извршено је у име целог народа и било је најјачи израз свеукупног смисла наше историје и њена регулативна идеја. Јер Косово је показало да се наша народна историја одигравала на највишем плану, на трагичној и узвшеној граници небеског и земаљског (тј историјског и есхатолошког), Божијег и људског. Ако смо као народ у Немањићкој епохи, Христом у слободи имали и моћ и сјај и задужбине, у покосовској епохи, опет са Христом, у ропству нисмо клонули, нисмо пали, нисмо пропали, већ смо показали снагу те исте душе да дође до ослобођења кроз победоносне народне устанке. Косово је сведочило и сведочи да се као народ никад нисмо борили за ситне и безначајне ствари и да никад нисмо могли да будемо искрено одушевљени ситницама и пролазностима“.

Тако је у складу са народним етосом још 1939. године говорио Владика Николај када су се мрки облаци наших тамничара надвијали над Југославијом и Србијом. Таква је агонија са тежим последицама и данас.

Владика Николај је, као и Његош био заиста трагични јунак Косовске мисли, али и више од тога – литург и мистагог Косовског крсног опредељења српског народа.

Данас, када је болно постављено питање Косова и Метохије и српских светиња које сјаје као звезде на небу на овим просторима који су колевка српцког националног бића, не можемо а да не осврнемо на великог владику Петра Петровића Његоша. Знамо да је светска политика ставила границу и делимично нас одвојила од наших светиња. Али српски простор је незамислив без косовског простора. Губећи га ми упадамо у сизофренију јер је психијатар и физиолог Пјер Жарне рекао да „шизофреничар увек на питање где се Ви налазите? одговара: ја не знам где сам али се не осећам на месту на ком сам“. Да, нама је срце на Косову. Тамо је на Видовдан причешћена витешка војска. То је наш духовни и целовити простор.

Његош је, мало је рећи, вечито савремен.

Најпознатија места код Његоша болно су применљива на наш садашњи положај. Заиста су се тешке геполитичке силе навиле над нама. Међутим, у Горском Вијенцу и у Шћепану Малом нема ситуације коју сада, на почетку трећег миленијума, у Србији, око себе не препознајемо. Њихову актуелност потврђује и чињеница да их, последњих година, тзв. реформатори покушавају одстранити из школског програма, или их предочити у ублаженом, прочишћеном облику. Ти реформатори то свакако не чине због погрешног представљања историјских догађаја са краја 17. и 18. века, већ због непријатних аналогија што им се, у овом тренутку, недољиво намећу. Цео наш животни простор обухваћен је продорним погледом нашег Његоша који је пророчки обзнанио са највишег врха српске Спарте:

Земља мала, одсвуд стјешњена,

С муком један у њој опстат може

Какве силе пут ње зијевају,

За двострукост ни мислит не треба.

Тим разјапљеним чељустима, са седиштем у Скадру и у Травнику, у Бечу и у Стамболу, у новије време се придружила једна још опаснија неман, решена, а и кадра да опусти земљу свеколику. Оновремени наши непријатељи побеђени у балканским и у светским ратовима, добили су у 21. веку прекоокеанске покровитеље. Није потребна нарочито развијена моћ асоцирања и откључавања алузија да се докучи коме су, данас, упућени ови стихови:

Куго људска да те Бог убије!

Али ти је мало по свијета

Те си својом злошћу отровала,

Но си отров адске своје душе

И на овај камен избљувала.

Ни мамац, на који се лове душе и савести, није се суштински променио. У потрошачком друштву понуда је још шаренија и примамљивија:

Па им поче демонски месија

Лажне вјере пружат посластице.

Мешетари срећне будућности са свих страна нам нуде своје шарене лаже, под условом да се одрекнемо себе. „Хватају се убоги пријеваром коју измишљају безбожници“, речено је у Псалму 10, 2. стих.

Ако се око нас ништа битно није променило, није ни у нама. Наш удео у растурању заједничке куће проклето је исти. И то имамо код Његоша, само што су се променила имена разбијача јединства.

Великаши, проклете им душе,

На комате раздробише царство,

Српске силе грдно сатријеше;

Великаши, траг им се утр'о,

Распре сијеме посијаше грко,

Те с њиме племе српско отроваше.

Слушајући и гледајући расправе које се воде у телевизијским студијима, колико смо већ пута препознали гласноговорника који је „заробио себе у туђина“! Од њега је зазирао и Његош:

Не бојим се од вражијега кота,

Нека га је ко на гори листа,

Но се бојим од зла домаћега.

Актуелан је и такође и косовски завет. Емир Кустурица говори о „косовском миту“ у позитивном смислу те речи. Народи без великог мита и надрационалног (не ирационалног) не могу да постоје. Међутим, косовски завет је литургијски континуитет у Светој евхаристији Господа Исуса Христа. Косовски завет је евхаристијско слављење Христа васкрслога. Његош дивно каже у „Лучи Микрокозма“:

Гле дивнога сада видљенија

Син достојни Оца Превијечнога

Обука се у человјечество...

Добродјетељ у храм освештава.

О, преблаги, тихи, Учитељу!

Слатка ли је света бистра вода

С источника твога бесмртнога!

Од твога су свијтлога погледа,

Уплашене мраке ишчезнуле;

Воскресењем смрт си поразио,

Небо Твојом хвалом одјекује,

Земља слави свога Спаситеља!

Данас можемо наићи на различите негативне критике косовског завета, као историјског мазохизма, „фрустрационо слављење пораза“. Само песници и народ осећају истину Косовске мисли.

Можемо да се послужимо и оном мишљу у петом чину „Лажног цара Шћепана Малог“, где Кади-аскер каже младом Караман-паши Махмудбеговићу:

„Млад си, пашо, Махмудбеговићу,

Свијетом се не познајеш добро!

Поширији је но Ти мислиш свијет!“

Политику нам данас кроје инфантилни људи, мешетари срећне будућности, данас морамо да научимо да читамо између редова, да песнички препознамо нит која нас води ка етици и завету који су наши преци дали јер народ је заједница умрлих, живих и још нерођених. Све нас везује завет, тј. Онтолошка етика, Историјска свест и континуитети без духовног и моралног препорода, нема препорода нације.

Трагично је да смо са шездесет осмашима уводили најгрубљи примитивни капитализам и докрине са почетка деветнаестог века. Када су Дејвид Рикардо, Томас Малкус и друге велике фигуре класинче економије прокламовале да је нова наука доказала, са сигурношћу Њутнових закона, да сиротињи само наносимо штету када покушавамо да јој помогнемо и да је најбољи дар напаћеним масама ако их ослободимо илузије да имају право да живе.

Не заваравајмо се, под националним интересима много пута се мисли на интересе одређених група који се врло мало поклапају са интересима српског становништва.

Толико је свет огрезао у сатански индивидуализам и психопатолошки недостатак осећаја за другога, за такозвану емпатију па бих то илустровао догађајем када је познати уметник Вилимјам Морис пренеразио угледно јавно мњење на предавању на Оксфорду својом нечувеном изјавом да је социјалиста. Он је увиђао да је „прихваћено мишљење да је такмичарски дух или „задњег ђаво носи, последњи систем у економији који ће свет видети; тј. достигнуто само савршенство што значи да је њиме достигнута и коначност“. Али ако је историја збиља на крају, наставио је он, онда ће „цивилизација изумрети“. А то је одбијао да поверује, упркос убеђеним прокламацијама оних најученијих „међу људима“. И као што је широка борба и стварност показали, био је у праву.

Само хришћанском парохијском заједницом можемо да успоставимо демократске и теократске вредности човека појединца у корелацији са заједницом. Причешћем, евхаристијом, Литургијом.

Није тешко препознати у постојећем да смо удаљени од наших представника у Парламенту.

Бојим се да нам неки центри моћи нуде своје принципе а не душу и дух Видовдана који је симбол наше слободе златне и нашег националног опстанка.

Песници имају осећај за обичног једноставног човека за разлику од силника који под народом не подразумевају, како они кажу „сметену и неуку руљу“. Ипак им је потребна сагласност народа, отуда и избори, потребна је сагласност оних којима се управља, а које није лако потчинити. Један Хјумов савременик Францис Хачисон, угледни филозоф морала је тврдио да се „принцип сагласности оних којима се управља“ не крши онда када владари наметну планове које је становништво одбацило, ако ће касније те „глупе и пристрасне“ масе на то „здушно пристати“ пристати на оно што је учињено у њихово име. Ово је касније социолог Френклин Хенри Гидинс назвао принципом „сагласност без сагласности“.

Хачинсон се занимао за контролу домаће руље: Гидинс за увођење реда изван граница домовине, писао је о Филипинима које је за то време ослобађала армија САД – истовремено ослобађајући и стотина хиљада душа од мука овоземаљског живота – или како је писала штампа, масакрирајући домороце на „Енглески начин“ да би „та заблудела створења која се опиру, на крају поштовала наше оружје и касније увидала да им желимо слободу и срећу“. Да би све ово објаснио у прикладно цивилизованим тоновима, Гидинс је изумео концепт „сагласност без сагласности“.

Ми данас треба да тежимо једном хришћанском социјализму и чрвстој вери у Бого-човека Христа. Песници мора да учине све на социјално критичком деидеологизирању. Сведоци смо крупног корака и прогреса технике, а регреса човечности. Питам вас песнике и интелектуалце, служи ли сваки природно-научни и технолошки напредак слободи, пунолетности и човечности човека? Како да избегнемо данас службу грубих интереса привредних и политичних моћника и ове неограничене друштвене технике која својим глобалним великим апаратом од човека ствара малолетника и деполизира га. Како избећи хладни кибернетички сан у коме долази до тоталног регулисања друштва, до рационалног управљања светом помоћу технике вођења.

Владика Николај је био народски човек по угледу на Господа Исуса Христа доашо је да служи људима, а не да му људи служе, знао је значај Косова, сам је био песник. Јер како рече Матија Бећковић не постоји безбожна поезија. Па погледајмо око себе: „да шта ли је ово друго но стварност општега Оца поезије.“ По Његошу Бог је творитељном занат поезијом.

Богонадахнути писац Псалма рече: Ако те заборавим Јерусалиме, нека ме заборави десница моја, нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим сврх весеља својега.

Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека!

Песник је рекао да смо на Косову срећу изгубили. Гледајући вас сабране на Видовдан у многима видим Гаврила Принципа који није терориста него борац који је остварио само оно што нам је испевао слепи песник Филип Вишњић: „Боље ти је синко изгубити главу, него своју огрешити душу“.

Гледајући лепа лица ваш Лозничана букти у мени стих: „Да ми светли круна Лазарева, е, слетио Милош међу Србе!“

Јевреји су две хиљаде година у изгнанству и дијаспори говорили: „До године у Јерусалиму!“

Лозничани, часни Оци, пријатељи Речи Божије, мили сабеседници и сутелесници једног и недељивог Тела Христовог молитвама Светог Владике Николаја, чији јубилеј сада славимо, и молитвама свих Светих нек нам Косово буде оно што је за Јевреје Сион, за Јермене Арарат, нек нам живи хришћанска демократија, нек се, како каже Владика Николај Срби сложе, умноже и обоже.

Живели нам Лозничани!

Лепо је видети људе.

Живела Србија!

До године Видовдан да славимо на Газиместану!

До године у Призрену!

 

Професор Богословије Светога Саве у Београду

 

господин Горан Раденковић

Драги песници, обраћам се вама јер знам да вас је Бог обдарио стваралаштвом да продрете велику тајну живота и смисла и да нам то сажето у стиху саопштите. Бог је створио човека да буде песник и да пева о великој тајни светиње живота, чувајући скривено у срцу све завете, сва обећања блистава која су нам сјала над колевком са дугама и варкама. Да, живот је негде у основи дуалистичан, саздан од снова, нада, љубави и ситних срећа. И са друге стране, када смо без благодати, бивамо уроњени у онај механички свет бесконачног Њутновог резервоара механике и картезиусове мисаоне и простирајуће супстанције у којој су људи и животиње једна свирепа биомеханика. Реч Господњу Књига Постања опевава чудесну игру стварања: и рече „Бог и би тако“. Човек поред светог причешћа и „Хлеба Живота који силази са неба“ којим се причешћујемо на светој Литургији, ми се причешћујемо целокупном творевином, сунчевом светлошћу, ветровима, кишама и чудесним световима у којима знамо да постоји свуда небески свод. Од електрона, протона, момента импулса честице и свега што чини атом до грон галаксија све је ликовито, сликовито и носи „печат дара Духа Светога“. Ви сте песници сведоци Логоса „који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и постао човек“ да би реч топлине и љубави изговориле усне налик нашим. „Јер Бог толико заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао да сваки који верује у Њега не погине, јер, Бог не посла Сина свога да суди свету, него да се свет кроз Њега спасе“.

Ви песници најбоље окрећете поглед од човека према микрокосмосу, према сићушним организмима живих бића, све ће бити могуће за вас, могуће делити и даље делити, чак и атом, осећамо да се у њему отвара бесконачно много универзума, од којих сваки поседује свој свод небески, своје планете, своју земљу у истом односу као и видљиви свет. Та инифинитесимале по Лајбницу, тј, бесконачно мале вредности које благо додирују ништавило, никада те бесконачно мале вредности не можемо досећи. Шта је у светлости те негативне бесконачности човек? Пред тим амбисом ништавила које нас окружује, човек је, господо, свемир! И више од свемира, макрокосмос у микрокосмосу логос бесконачни.

То је дакле та диспропорција, тај несразмер, то је величина и беда човекова у свету: Ништа насупрот бесконачности, све насупрот ономе ништа, средина између ништа и све. Само песници знају да је свет Бог прекрио плаштом скривеним у непризорној тајни. Као и што га је Бог уронио у бесконачност, поете су нам рекли, такође да горимо од жеље да нађемо чврсто тло и какав последњи чврсти темељ, како би на њему подигли кућу која гледа у бескрај.

Али је модерна поезија показала да сваки наш темељ пуца а земља се отвара у поноре, па ми тражимо, дакле сигурност и чврстину. Ум нам стално вара непостојаност појава, ништа не успева да учврсти коначност између две бесконачности, које нас обухватају и измичу нам. Толико је несталан човек, та „Трска која мисли“ како каже Блез Паскал, да је довољна водена пара, кап воде да га убије.

По Паскалу кад би свемир човека и уништио, човек би ипак био племенитији од онога што га убија, јер он зна да умире, и зна за надмоћ свемира, а свемир о томе не зна ништа. Esse est percipi – бити значи бити опажен. Песник то добро зна колико му је потребно пажње да уочи оно што је на граници видљивог и невидљивог.

Косовски Завет и Косовски мит су есенција српског народа. Говорим вама песницима. Ви га најбоље осећате. У политици владају интереси и они су слепи за ту танану нит коју наш народ боље осећа од модерних доктораната поштоваоца теорија наука и догми сцијентизма. Али данас све може да се купи, сем слободе и поезије.

Замољен сам да прозборим неку реч о Владици Николају, јер ево већ 135 лета минуше од рођења овог угодника Божијег. Када су те паметне тамне и дубоке очи угледале светлост дана у Лелићу, а 60 лета прођоше од тад кад се те умне очи склопише и уснуше у окриљу Божијем. А ево и 25 година од преноса његових моштију у Лелићкада бар мало опрасмо нашу комунистичку срамоту и исључивост. 60 пролећа, лета, јесени зима поновише механичку селекцију врста. 60 јесени са расутим лишћем свелим и жутим прекрише његов гроб, а све то после 60 пута завеја снег. Јер како рече један руски песник, природа не жели да зна о бившем и за њу је свако пролеће ново као да је прво пролеће. Међутим, човек саздан рукама Божијим, или по Светом Иринеју Лионском: Отац наш небески својим рукама, Логосом и Духом Светим сазда човека да „памти своју прву славу и да снева пресретно блаженство“.

Свети Владика нас окупи овде као некад у Лазаревој задужвини Раваници 1939. године где је у присуству огромне масе Српског народа на једно питање: „Чији сте ви, мали Срби?“ овако: „Ми смо деца Божија, народ крштени по имену Срби, а по срцу и духу хришћани... Ми смо духовни потомци Светих духовника и Светих краљева... Задужбинара и свечара.

Ми смо потомци Косовских јунака, који се жртвоваше и за Крст часни и слободу златну; самоникле смо и бујне гране народног дрвета које на Косову би скресано до стабла, и стабло срубљено до близу корена, али то дрво не усахну, јер га крв крсних Мученика оживотвори. Не осуши се срубљено стабло, јер Царство небеско које изабраше витези Крста на Косову, даде му снагу да озелени и пусти гране. Ми смо тело од тела, и кост од кости, и дух од духа онога народа који је после Косова живео на свом огњишту без слободе. У својој земљи под туђином.“

Каква идентичност са садашњим стањем неслободе и ропства Срба на Косову и Метохији! Без земаљског царства и без земаљског сјаја. Ти сељачки преци наши, преодевени сада из вежених долама у кудељу и сукно са уздахом су гледали у Косово, не као у долину, него као у планину. Са планине народ је очекивао потоке бистре воде, да му опере ране и сузе, да му запоји и дух и душу, да га надахне небеским надахнућем те да би се одржао и све издржао.

И заиста, народ се одржао и све издржао, благодарећи Косову и Косовском завету у Цркви. Црква му је била тумач Косова, а Косово тумач свега што се догодило пре и после пропасти земаљског царства Српског. Помоћу та два верна тумача народ је схватио суштину слободе. Схватио је да је слобода дар Божији, да је светиња, и да је нераздвојна од Часног крста. Ко се огреши о Часни крст, огрешио се о слободу; и обратно, ко се огрешио о слободу, огреши се и о Часни крст. Слобода је светиња, отуда и назив: Света слобода. Као чисто платно даје се слобода људима; кад је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Јер слобода или је чиста или никаква. Или златна слобода, нераздвојна од Часног крста, или никаква. У дубоком покајању народ је вековима прао упрљану слободу покајничким сузама и мученичком крвљу. И кад ју је опрао, онда му се она поново дала.

„Ми смо потомци тих мученика и покајника од којих се родише устаници под Карађорђем. Ако се ико у свету може поносити великим карактерима, светим душама, славним витезима и многобројним мученицима за Крст и слободу, ми то сигурно можемо, зато да нам да Бог више вере, поштења и родољубља. Јер ако је то троје у питању, онда је све у питању... Данашњи 550. Видовдан ставља нам на избор – или народни благослов или народно клетву. „Тако је даме и господо, браћо и сестре и данас у ова тешка и смутна времена када империја брише сваки народни идентитет, сваку различитост и постепено опатуљује човека.

Даље вели Владика „Кнежево Лазарево привољавање царству небеском извршено је у име целог народа и било је најјачи израз свеукупног смисла наше историје и њена регулативна идеја. Јер Косово је показало да се наша народна историја одигравала на највишем плану, на трагичној и узвшеној граници небеског и земаљског (тј историјског и есхатолошког), Божијег и људског. Ако смо као народ у Немањићкој епохи, Христом у слободи имали и моћ и сјај и задужбине, у покосовској епохи, опет са Христом, у ропству нисмо клонули, нисмо пали, нисмо пропали, већ смо показали снагу те исте душе да дође до ослобођења кроз победоносне народне устанке. Косово је сведочило и сведочи да се као народ никад нисмо борили за ситне и безначајне ствари и да никад нисмо могли да будемо искрено одушевљени ситницама и пролазностима“.

Тако је у складу са народним етосом још 1939. године говорио Владика Николај када су се мрки облаци наших тамничара надвијали над Југославијом и Србијом. Таква је агонија са тежим последицама и данас.

Владика Николај је, као и Његош био заиста трагични јунак Косовске мисли, али и више од тога – литург и мистагог Косовског крсног опредељења српског народа.

Данас, када је болно постављено питање Косова и Метохије и српских светиња које сјаје као звезде на небу на овим просторима који су колевка српцког националног бића, не можемо а да не осврнемо на великог владику Петра Петровића Његоша. Знамо да је светска политика ставила границу и делимично нас одвојила од наших светиња. Али српски простор је незамислив без косовског простора. Губећи га ми упадамо у сизофренију јер је психијатар и физиолог Пјер Жарне рекао да „шизофреничар увек на питање где се Ви налазите? одговара: ја не знам где сам али се не осећам на месту на ком сам“. Да, нама је срце на Косову. Тамо је на Видовдан причешћена витешка војска. То је наш духовни и целовити простор.

Његош је, мало је рећи, вечито савремен.

Најпознатија места код Његоша болно су применљива на наш садашњи положај. Заиста су се тешке геполитичке силе навиле над нама. Међутим, у Горском Вијенцу и у Шћепану Малом нема ситуације коју сада, на почетку трећег миленијума, у Србији, око себе не препознајемо. Њихову актуелност потврђује и чињеница да их, последњих година, тзв. реформатори покушавају одстранити из школског програма, или их предочити у ублаженом, прочишћеном облику. Ти реформатори то свакако не чине због погрешног представљања историјских догађаја са краја 17. и 18. века, већ због непријатних аналогија што им се, у овом тренутку, недољиво намећу. Цео наш животни простор обухваћен је продорним погледом нашег Његоша који је пророчки обзнанио са највишег врха српске Спарте:

Земља мала, одсвуд стјешњена,

С муком један у њој опстат може

Какве силе пут ње зијевају,

За двострукост ни мислит не треба.

Тим разјапљеним чељустима, са седиштем у Скадру и у Травнику, у Бечу и у Стамболу, у новије време се придружила једна још опаснија неман, решена, а и кадра да опусти земљу свеколику. Оновремени наши непријатељи побеђени у балканским и у светским ратовима, добили су у 21. веку прекоокеанске покровитеље. Није потребна нарочито развијена моћ асоцирања и откључавања алузија да се докучи коме су, данас, упућени ови стихови:

Куго људска да те Бог убије!

Али ти је мало по свијета

Те си својом злошћу отровала,

Но си отров адске своје душе

И на овај камен избљувала.

Ни мамац, на који се лове душе и савести, није се суштински променио. У потрошачком друштву понуда је још шаренија и примамљивија:

Па им поче демонски месија

Лажне вјере пружат посластице.

Мешетари срећне будућности са свих страна нам нуде своје шарене лаже, под условом да се одрекнемо себе. „Хватају се убоги пријеваром коју измишљају безбожници“, речено је у Псалму 10, 2. стих.

Ако се око нас ништа битно није променило, није ни у нама. Наш удео у растурању заједничке куће проклето је исти. И то имамо код Његоша, само што су се променила имена разбијача јединства.

Великаши, проклете им душе,

На комате раздробише царство,

Српске силе грдно сатријеше;

Великаши, траг им се утр'о,

Распре сијеме посијаше грко,

Те с њиме племе српско отроваше.

Слушајући и гледајући расправе које се воде у телевизијским студијима, колико смо већ пута препознали гласноговорника који је „заробио себе у туђина“! Од њега је зазирао и Његош:

Не бојим се од вражијега кота,

Нека га је ко на гори листа,

Но се бојим од зла домаћега.

Актуелан је и такође и косовски завет. Емир Кустурица говори о „косовском миту“ у позитивном смислу те речи. Народи без великог мита и надрационалног (не ирационалног) не могу да постоје. Међутим, косовски завет је литургијски континуитет у Светој евхаристији Господа Исуса Христа. Косовски завет је евхаристијско слављење Христа васкрслога. Његош дивно каже у „Лучи Микрокозма“:

Гле дивнога сада видљенија

Син достојни Оца Превијечнога

Обука се у человјечество...

Добродјетељ у храм освештава.

О, преблаги, тихи, Учитељу!

Слатка ли је света бистра вода

С источника твога бесмртнога!

Од твога су свијтлога погледа,

Уплашене мраке ишчезнуле;

Воскресењем смрт си поразио,

Небо Твојом хвалом одјекује,

Земља слави свога Спаситеља!

Данас можемо наићи на различите негативне критике косовског завета, као историјског мазохизма, „фрустрационо слављење пораза“. Само песници и народ осећају истину Косовске мисли.

Можемо да се послужимо и оном мишљу у петом чину „Лажног цара Шћепана Малог“, где Кади-аскер каже младом Караман-паши Махмудбеговићу:

„Млад си, пашо, Махмудбеговићу,

Свијетом се не познајеш добро!

Поширији је но Ти мислиш свијет!“

Политику нам данас кроје инфантилни људи, мешетари срећне будућности, данас морамо да научимо да читамо између редова, да песнички препознамо нит која нас води ка етици и завету који су наши преци дали јер народ је заједница умрлих, живих и још нерођених. Све нас везује завет, тј. Онтолошка етика, Историјска свест и континуитети без духовног и моралног препорода, нема препорода нације.

Трагично је да смо са шездесет осмашима уводили најгрубљи примитивни капитализам и докрине са почетка деветнаестог века. Када су Дејвид Рикардо, Томас Малкус и друге велике фигуре класинче економије прокламовале да је нова наука доказала, са сигурношћу Њутнових закона, да сиротињи само наносимо штету када покушавамо да јој помогнемо и да је најбољи дар напаћеним масама ако их ослободимо илузије да имају право да живе.

Не заваравајмо се, под националним интересима много пута се мисли на интересе одређених група који се врло мало поклапају са интересима српског становништва.

Толико је свет огрезао у сатански индивидуализам и психопатолошки недостатак осећаја за другога, за такозвану емпатију па бих то илустровао догађајем када је познати уметник Вилимјам Морис пренеразио угледно јавно мњење на предавању на Оксфорду својом нечувеном изјавом да је социјалиста. Он је увиђао да је „прихваћено мишљење да је такмичарски дух или „задњег ђаво носи, последњи систем у економији који ће свет видети; тј. достигнуто само савршенство што значи да је њиме достигнута и коначност“. Али ако је историја збиља на крају, наставио је он, онда ће „цивилизација изумрети“. А то је одбијао да поверује, упркос убеђеним прокламацијама оних најученијих „међу људима“. И као што је широка борба и стварност показали, био је у праву.

Само хришћанском парохијском заједницом можемо да успоставимо демократске и теократске вредности човека појединца у корелацији са заједницом. Причешћем, евхаристијом, Литургијом.

Није тешко препознати у постојећем да смо удаљени од наших представника у Парламенту.

Бојим се да нам неки центри моћи нуде своје принципе а не душу и дух Видовдана који је симбол наше слободе златне и нашег националног опстанка.

Песници имају осећај за обичног једноставног човека за разлику од силника који под народом не подразумевају, како они кажу „сметену и неуку руљу“. Ипак им је потребна сагласност народа, отуда и избори, потребна је сагласност оних којима се управља, а које није лако потчинити. Један Хјумов савременик Францис Хачисон, угледни филозоф морала је тврдио да се „принцип сагласности оних којима се управља“ не крши онда када владари наметну планове које је становништво одбацило, ако ће касније те „глупе и пристрасне“ масе на то „здушно пристати“ пристати на оно што је учињено у њихово име. Ово је касније социолог Френклин Хенри Гидинс назвао принципом „сагласност без сагласности“.

Хачинсон се занимао за контролу домаће руље: Гидинс за увођење реда изван граница домовине, писао је о Филипинима које је за то време ослобађала армија САД – истовремено ослобађајући и стотина хиљада душа од мука овоземаљског живота – или како је писала штампа, масакрирајући домороце на „Енглески начин“ да би „та заблудела створења која се опиру, на крају поштовала наше оружје и касније увидала да им желимо слободу и срећу“. Да би све ово објаснио у прикладно цивилизованим тоновима, Гидинс је изумео концепт „сагласност без сагласности“.

Ми данас треба да тежимо једном хришћанском социјализму и чрвстој вери у Бого-човека Христа. Песници мора да учине све на социјално критичком деидеологизирању. Сведоци смо крупног корака и прогреса технике, а регреса човечности. Питам вас песнике и интелектуалце, служи ли сваки природно-научни и технолошки напредак слободи, пунолетности и човечности човека? Како да избегнемо данас службу грубих интереса привредних и политичних моћника и ове неограничене друштвене технике која својим глобалним великим апаратом од човека ствара малолетника и деполизира га. Како избећи хладни кибернетички сан у коме долази до тоталног регулисања друштва, до рационалног управљања светом помоћу технике вођења.

Владика Николај је био народски човек по угледу на Господа Исуса Христа доашо је да служи људима, а не да му људи служе, знао је значај Косова, сам је био песник. Јер како рече Матија Бећковић не постоји безбожна поезија. Па погледајмо око себе: „да шта ли је ово друго но стварност општега Оца поезије.“ По Његошу Бог је творитељном занат поезијом.

Богонадахнути писац Псалма рече: Ако те заборавим Јерусалиме, нека ме заборави десница моја, нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим сврх весеља својега.

Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека!

Песник је рекао да смо на Косову срећу изгубили. Гледајући вас сабране на Видовдан у многима видим Гаврила Принципа који није терориста него борац који је остварио само оно што нам је испевао слепи песник Филип Вишњић: „Боље ти је синко изгубити главу, него своју огрешити душу“.

Гледајући лепа лица ваш Лозничана букти у мени стих: „Да ми светли круна Лазарева, е, слетио Милош међу Србе!“

Јевреји су две хиљаде година у изгнанству и дијаспори говорили: „До године у Јерусалиму!“

Лозничани, часни Оци, пријатељи Речи Божије, мили сабеседници и сутелесници једног и недељивог Тела Христовог молитвама Светог Владике Николаја, чији јубилеј сада славимо, и молитвама свих Светих нек нам Косово буде оно што је за Јевреје Сион, за Јермене Арарат, нек нам живи хришћанска демократија, нек се, како каже Владика Николај Срби сложе, умноже и обоже.

Живели нам Лозничани!

Лепо је видети људе.

Живела Србија!

До године Видовдан да славимо на Газиместану!

До године у Призрену!

 

Професор Богословије Светога Саве у Београду

господин Горан Раденковић

Гусларско вече

26.06.2016.

 


У спомен Видовдана у порти храма Покрова Пресвете Богородице у Лозници одржано је гусларско вече где су наступили Божо Пантовић, Коса Марић и Милутин Ђуричић.

 

Видео можете погледати кликом овде.

Спасовдан

09.06.2016. - Спасовдан

 

Након Свете Литургије у храму Покрова Пресвете Богородице свечана литија је градским улицама стигла до нове цркве храма Вазнесења Господњег на Лагатору, где је пререзан славски колач и освећено славско жито у оквиру храмовне литије. Спасовдан је градска слава и градска управа града Лознице чинила је литију заједно са свештенством и великим бројем верника лозничког краја.

 

Фотографије можете погледати кликом овде.

Видео можете погледати кликом овде.